Sjedim tako, ponedjeljak je jutro, a ja se borim s postvikend inercijom i prvom kafom. Oči mi lutaju po kafani, tražeći poznato, a uši, kao radari za ljudske drame, hvataju razgovor sa stola pored. Dva lika, jedan s bradom koja bi mogla da krije porodično stablo, drugi s frizurom što vrišti “nekad bio roker”, a sad se bori s gravitacijom.

“Ma šta mi pričaš, Mujo, jarane”, Mujo (onaj s bradom) gura praznu šoljicu ka konobaru.

“Prošle sedmice iznesem ja stari frižider pred zgradu, rek’o, hajde, nek’ ga neko odnese. Dvadeset godina sam ga vuk’o, red je da se rastanemo k’o ljudi”.

Roker, s tankim brkom, klima glavom. “I šta bi?”

“Ništa, jarane! Stoji on tamo dva dana. Niko ga ni pogled’o! Meni krivo. Nije to bilo kakav frižider, to je Gorenje, iz ’95. Preživio tri rata, pet selidbi i jednu propalu svadbu. Ima on priču”.

Roker se smije, kašlje od dima: “Pa šta si onda uradio?”

“E, onda mi sinulo!” Mujo se nagne naprijed, kao da će otkriti tajnu svemira. “Uzmem ja lijepo marker, napišem na njemu velikim slovima: ‘NA PRODAJU – 50 KM’. I pazi sad, jarane, nisam stig’o ni kafu popit, neko ga odvezo! Nema ga!”

Roker ga gleda, pa se smijulji. “Auuu, pa ti si genije!”

“Nisam genije, jarane! Samo sam skont’o kako ovaj narod diše.” Mujo mahne rukom. “Neće on ništa što je besplatno. Ne cijeni se. Što je džaba, to je sumnjivo. Al’ čim staviš cijenu, makar i simboličnu, odmah dobije vrijednost! Pa makar bio i frižider za otpad!”

Roker zapali novu cigaretu, gleda u dim. “Znači, mi smo k’o taj frižider, a?”

Mujo ga pogleda ispod obrva. “Ma jok, jarane. Mi smo gori. Mi se još uvijek pokušavamo prodat ispod cijene.”

Zvuci šoljica, konobarskog pladnja i tihi žamor ispunjavaju kafanu. Ja srknem zadnji gutljaj kafe. Mujo i roker naručuju još jednu. Kontejner mudrosti, izgleda, nikad nije prazan u ovoj kafani. A ni prilike da se ponudi ono što niko neće džaba.