U uglu zadimljene kafane Zaborav s ledom sjedio je dedo Ifet. Imao je 94 godine i jednu bocu, pljosku iz 1944, koju nikada nije otvorio. Nije zato što nije imao s kim, nego zato što je znao: ako je otvori, neće više biti ništa da ga drži u sadašnjosti.

Pljoska je stajala na stolu kao relikvija. Matirana, hladna, s urezanim natpisom: “Za slobodu, druže”.

– Danas bi mi rekli da sam jugonostalgičan. A ja sam, jarane, samo star, reče dedo konobaru koji je imao 20 i TikTok.

U kafanu ulazi unuk Elmir. Hoodie, slušalice, telefon u ruci.

– Dedo, hajmo. Kasniš na magnetnu.

– Magnetna može čekat, ali ova ne, pokaže na bocu.

– Pa haj’ je otvori više, cugni, da se jednom smiriš, odbrusi unuk.

Dedo ga pogleda, pa bocu. Pa stavi ruku na poklopac. Boca zadrhti.

– Znaš, sine, ovu sam pljosku dobio kad sam mislio da će sve biti bolje. Nosio je po Kozari, nosio ‘74, nosio kad je umro drug Tito. I nikad je nisam otvorio. Znaš zašto?

Unuk slegne ramenima, već nervozan jer nema signala.

– Jer nisam htio da sve što pamtim postane gorčina. Ako je otvorim, možda više ništa neće imati okus. Ni ovo ovdje, ni ono tamo.

Unuk zine da nešto kaže, ali ga dedo Ifet ga preduhitri:

– A ti, sinko, misliš da terapija stane u 15 sekundi i dva filtera. Imaš uspomene koje te drže uspravnim. I boce koje ne trebaš otvoriti da bi znao šta je unutra.

Boca zacakli, kao da joj suza skliznu niz bok.

Dedo je podiže, gleda je dugo. Pa spusti nazad.

– Otvori mene, ali nemoj sebe.

Unuk ga gleda. Prvi put – stvarno gleda.

I prvi put nije snimao.