U početku bijaše pas.
I pas bijaše u ofsajdu.
Ali VAR reče: Neka bude crta!
I bi crta…

Tako je počela nova era fudbalske teologije, gdje više ne vjerujemo očima, nego monitorima. A sudije nisu više ljudi. Oni su proroci. Glas im dolazi iz prikolice. Između njih i stvarnosti stoji optički kabl, svetije od svetog pisma. Oni ne sude — oni prenose objavu, često zamagljenu pikselima i slabim signalom, ali zato još svetiju. I kad podignu ruku, znaš da nije samo penal – to je božanska intervencija iz Stockholma.

VAR je ono što u BiH zovemo: “naknadna pamet, ali skupo plaćena”. Tuđe je, kasni, i ne zna naš mentalitet.

Jer kod nas se utakmica ne gleda zbog igre, nego da vidimo ko će kome “reći sve što mu ide.” Kad neko padne – to je šansa za regionalnu krizu. Kad neko šutne – to je politička poruka.

I onda dođe VAR, pa ti kaže da je sve bilo po pravilima. A ti mu ne vjeruješ, jer si navikao da te kradu s osmijehom, ne s dronom.

U zemlji gdje predsjednici igraju za obje ekipe, navijači žive u paralelnoj državi, a novinari prenose iz bunkera… VAR je najpreciznija stvar koju imamo.
I zato ga ne volimo.