Prije nego što sam shvatila da nemam za jogurt, već sam imala mišljenje o geopolitičkom poretku svijeta.

Tako to ide kod nas: prvo ti pukne guma na biciklu, a onda komentarišeš NATO. Jer gladan stomak najbolje vidi kad su drugi siti.

U međuvremenu, svi moji prijatelji iz djetinjstva su se zaposlili. Neki u Njemačkoj. Neki u administraciji. Neki u “projektnim timovima”.

Svi, naravno, slučajno.

I svi imaju onu stvar koju zovu paušal – nešto kao mjesečna apanaža za postojanje u pravom trenutku na pravom Zoomu.

Ja? Ja imam internet i agresivnu žuč. To je moj paušal.

Ali nije ni to loše. Jer iz perspektive potlačenog intelektualca koji živi kod nane i ponekad prosi Wi-Fi od komšije, stvari izgledaju jasnije. Oni imaju ugovore, ja imam istinu. Oni idu na team building, ja se team-buildam s kafom i anksioznošću.

Najbolje od svega? Ja sam moralno čista. Nisam uhljeb. Nisam ni opozicija. Ja sam ono između — hladni zrak koji ulazi kad svi zatvore vrata.

U zemlji u kojoj se više isplati biti kum nego kompetentan, najveći grijeh je ostati čist — jer se onda nemaš s kim uhvatiti u kolo.

Ali nek’ ide život. Ja ću i dalje pisati, vi nastavite uzimati paušale. Vidimo se u istini. Ili bar u inboxu.